Vesti iz Srbije

Država (radničkim) suzama ne veruje!

Državna politika subvencionisanih stranih investicija svela se na igru oko statistike i rastu brojeva novozaposlenih radnika koje onda predsednik Srbije Aleksandar Vučić euforično objavljuje narodu sa svojih svakodnevnih konferencija za novinare.  

Naravno, i nesuvislo pravda njihove odlaske navodnim jačanjem naše ekonomije, ali grozničavo tražeći nove i nove investitore koje će sve izdašnije nagrađivati parama uglavnom iz stranih kredita, jer je to jedini način da u ekonomski ovakvu Srbiju investitor uopšte i pomisli da dođe.

Ne ulazeći u ocenu (ne)isplativosti i ekonomske opravdanosti subvencija uglavnom stranim kompanijama, ozbiljno mora da zabrine stanje radničkih ali i ostalih ljudskih prava zaposlenih u tim kompanijama. I kad “podmazani” državnom pomoći rade, a posebno kada pakuju kofere i napuštaju Srbiju. I u jednom i drugom slučaju može se govoriti o točku istorije koji se vraća unazad. I zbog rigidnog Zakona o radu koji je dramatično redukovao prava radnika ali i zbog grubog nepoštovanju čak i takvog zakona.

„Geoks“ je samo paradigma modela koji je usvojen kao neprikosnoveni model ekonomskog razvoja Srbije, a koji zapravo znači potpuno degradiranje radnika kao čoveka, sa trajnim neprekinutim mobingom poslodavaca prema radnicima, često bez postojanja kolektivnih ili pojedinačnih ugovora o radu, sa neadekvatnom opremom zaštite na radu, sa platama u visini minimalne naknade, a često i ispod tog zakonskog minimuma.

Inspekcije rada okreću glavu, neretko radeći protiv radnika i protiv zakona a u korist stranih ili novotajkunskih poslodavaca. Skandal je da čak odobravaju njihovu nezakonitu praksu da radnicima određuju i isplaćuju zarade ispod minimalne, pravdajući to dodatnim uslovom neispunjavanja standardnog učinka.

Upravo je ovim argumentima inspekcija rada pravdala postupak poslodavca u fabrici “Lisca” u Babušnici, iako radni učinak po zakonu može biti samo dodatak na osnovnu/minimalnu zaradu.

U najboljem slučaju, inspekcije rada savetuju radnike da tuže poslodavce u sporovima koji traju godinama. U međuvremenu, radnici bi valjda trebalo da jedu korenje ili da kradu po marketima da bi se prehranili, jer u narodnim kuhinjama poodavno nema mesta? Državu to ni najmanje ne zanima, sve dok brojevi govore o “istorijskoj nezaposlenosti” nikad zabeleženoj u Srbiji.

Sve je ovo logičan sled kad ekonomiju vode ljudi bez ideje i znanja, bez minimalne empatije prema radnicima, u zemlji pravne nesigurnosti, politikanskih poteza u konstantnoj izbornoj kampanji, sa špekulantskim kompanijama sa državnim davanjima u finansiranim platama, subvencionisanom proizvodnjom, besplatnom komunalnom infrastrukturom i zaposlenima koje bukvalno mogu da gaze, mereći im vreme provedeno u toaletima i radnim vremenom koje traje koliko poslodavac odredi.

Upravo tako i piše u Zakonu u radu, jer radnicima nije više zagarantovano čak ni osmočasovno radno vreme, najveća istorijska tekovina radnog zakonodavstva. Kad je izbačeno radno vreme, izbačeni su i pojmovi kao prekovremeni rad, koji se logično više ne plaća radniku.

To je državna politika kupovine socijalnog mira najnižeg nivoa, pa ne iznenađuje radost kod “poklona” države od par desetina evra. Ali ni ovakvi idealni uslovi za poslodavce nisu garancija opstanka tih kompanija, koji ostaju do trajanja subvencija koje im daje država.

Ostaje samo da radnici daju krv poslodavcu, jer sve ostalo im je već uskraćeno.

Pametan čovek se uči na tuđim greškama a budala na svojim… a postoji i aktuelna vlast kao treća varijanta.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top