Vesti iz Srbije

Nezdrav odnos Srbije sa domaćom štednjom!

Dugoročno posmatrano, nezdrav odnos prema sopstvenoj domaćoj štednji put je u razvojnu stagnaciju i civilizacijsko zaostajanje u jednom dinamičnom međunarodnom okruženju. Razvoj bez vlastite akumulacije predstavlja svojevrstan strateški otkaz, čamac bez krme i vesala, tiganj bez drške.

Da se akumulacija u Srbiji godinama kreće oko nultog nivoa, jeste propozicija koja zahteva rigorozan dokaz. Analitičara ne smeju zavarati kratkoročna makroekonomska kolebanja, budući da se ona međusobno kompenzuju i da pozitivna štednja u jednoj, biva redovno poravnata negativnom akumulacijom u narednim godinama, piše Nova ekonomija.

Pravi i pouzdan obračun akumulacije mora da obuhvati duže intervale – nekih desetak godina ili više. Posmatrana u tom sklopu, domaća akumulacija pokazuje se kao praktično nepostojeća. Ispravan način obračuna stope akumulacije, definisane kao učešće akumulacije u BDP-u, polazi od stope investicija opredeljene kao učešće investicija u fiksne fondove u BDP-u.

U ovakvim opštim razmatranjima ulaganja u zalihe mogu se zanemariti zahvaljujući malom obimu i odsustvu vidnijeg trenda u njihovom učešću u BDP-u.

U poslednjih desetak godina, a i ranije, stopa investicija u fiksne fondove kretala se na nivoima od nešto ispod 20 odsto. Jedan od važnijih razloga ovako niske stope investicija bilo je malo učešće javnih investicija (magistralna infrastruktura, zdravstvo, školstvo, zaštita čovekove sredine…) budući da se približno kretalo na nivou od svega 3.5 odsto, dok se u uporedivim tranzicionim zemljama iz našeg međunarodnog okruženja dizalo na nekih 5 odsto pa i više.

Ako se kao reprezentativan prosek za našu stopu investicija uzme 20 odsto, od toga treba oduzeti stopu amortizacije, koja se zbog temeljnih analitičkih razloga ne da tačno proceniti, ali za koju se konvencionalno i generalno prihvataju procene od 15 odsto BDP-a, dolazi se do stope neto investicija od 5 odsto. Od ove stope treba oduzeti učešće deficita spoljnotrgovinskog bilansa u BDP-u jer je to mera resursa koji su se u našu privredu ulili spolja i bilansno ne mogu ući u obračun sopstvene akumulacije.

To učešće je, dakako, variralo iz godine u godinu, ali se njegov tipičan prosek aproksimativno da proceniti na razini od oko 6 odsto.

Kad se to oduzme od onih 5 odsto, koliko otprilike iznosi stopa neto investicija, dolazi se do prethodno naglašenog nultog nivoa ili čak do negativne vrednosti za taj ključni makroekonomski parametar. Time je aritmetički dokazana propozicija o faktičkom odsustvu domaće (neto) akumulacije.

Naravno, bruto akumulacija je daleko iznad nule, ali je u nas njena dominantna, pa i iscrpljujuća komponenta amortizacija, koja ne generiše rast proizvodnih kapaciteta, nego samo omogućava njihovo održavanje na zatečenom nivou.

Strane direktne investicije kao „izlaz“ iz razvojnog ćorsokaka

Nema toga kome ne bode oči silna reklama i svojevrsna halabuka oko stranih direktnih investicija (SDI). Ljudi iz najvišeg političkog vrha ove zemlje neprestano ih najavljuju i objavljuju, a predsednik Republike gotovo da ne propušta nijednu, kad dođe vreme njihovog puštanja u redovan rad.

Znakovito je, a po nekima i alarmantno, da u tom gromoglasnom reklamiranju SDI gotovo da ne može ni reč da se čuje o domaćim investicionim poduhvatima, pogotovo ne o onim krupnijim.

Država podstiče skupinom različitih mera nove domaće preduzetnike koji uglavnom tek počinju svoje poduhvate, ali se vrlo malo, gotovo ništa, kroz medije može saznati o odgovarajućim rezultatima. Kratko rečeno, domaća ulaganja su u dubokom, neprozirnom mraku službenog i sveopštog ignorisanja, a jarki svetlosni snopovi istrajno se upravljaju ka SDI.

Ima li to ikakve veze sa bilo kakvim patriotizmom, postoji li igde još primer takvog forsiranja stranog u odnosu na domaće?!

Zvanična razvojna politika tako se vodi kao da su jedino važne SDI, dok se domaće investicije, pa time i akumulacija iz koje treba da se finansiraju, prosto ignorišu. Dobija se utisak kao da se strategija razvoja temelji na doktrini da se dugoročno održiv i čak uspešan razvoj može zasnivati na tuđoj akumulaciji.

Drugim rečima, u nas je tvrdo prihvaćena neobična i bizarna koncepcija kao da se privreda može trajno razvijati bez vlastite akumulacije. U dinamičkoj dimenziji bila bi ovde reč o mehanizmu kojim bi novostvoreni dohodak mogao u celosti, i to opet trajno, da se usmerava u potrošnju i samo njoj posvećuje.

Bio bi to razvitak u kome nijedna funkcionalno definisana grupa aktera ne mora da se odriče od potrošnje da bi osigurala sredstva za finansiranje trajne ekspanzije kapaciteta.

Ako bi se insistiranje na SDI nastavilo sadašnjim intenzitetom, uz paralelno ignorisanje, pa i diskriminisanje domaćih ulaganja, javila bi se konvergencija sistema ka jednoj konstelaciji u kojoj bi građani ove zemlje bili u pretežnom (skoro isključivom?) najamnom odnosu spram stranih vlasnika i upravljača.

To se ne može okvalifikovati kao poželjno stanje društva, iako ovim izlazimo iz okvira čiste ekonomske argumentacije.

Drugi argument tiče se izvesne socijalne napetosti: u siromašnoj zemlji uvek se nađe mesta nezadovoljstvu niskim platama, ali ako je poslodavac stranac, u tom nezadovoljstvu rađa se jedna dodatna, prilično delikatna i unapred teško odrediva dimenzija.

Treći argument odnosi se na subvencije. O ovim subvencijama javnosti se ne predočavaju dostatni i jasni podaci, stvari u vezi sa njima nisu dovoljno „transparentne“.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top