Mitrovačke vesti

Oštrači sve ređi i ređi!

Trenutni sistem koji je zastupljen kod nas teži tome da nas ugasi, kao i sve male privatnike. Na primer, isto kao što se to dešava sa malim trgovinama, koje se gase zbog velikih tržnih centara, kaže Dušan Babić

Istina, od kako je sveta, veka i noža, svi ga tupe. Nož, naravno. Taj čovekov saveznik još od nastanka ljudske civilizacije. Dobra oštrica, bila ona kamena kao pre par hiljada godina, ili bronzana, bakarna ili čelična, nešto je što nas je prehranilo i učinilo da evoluiramo u ono što smo sad.

Bez oštrog noža, nema dobrog parčeta hleba, paradajza, lubenice. Nema šnicle, ni dobrog sremskog svinjokolja. Ni čvarka, ni šunke.

Ovaj predmet je nešto bez čega se u svakodnevnom životu ne može, ali, iako ih danas za sitne pare možemo nabaviti na svakom ćošku, kako na pijaci, tako i u kineskim radnjama, dobar, oštar nož je za većinu nas još uvek misaona imenica. I kada je nov, za vrlo kratko vreme, on postaje tup.

Zato, i u današnje vreme, svima nama je neophodan i dobar oštrač, a, kako je ovih zanatlija sve manje, izgleda da ćemo u budućnosti kupovati isključivo noževe za jednokratnu upotrebu.

U Sremskoj Mitrovici, doći do britke oštrice još uvek je moguće. Jedan od retkih oštrača na ovim prostorima, Dušan Babić, u svom malom lokalu, među brojnim drugim zanatlijama u blizini Gradske pijace, još uvek je spreman da i najtuplju oštricu pretvori u žilet.

Iz Bosanskog Novog, u Mitrovicu su ga dovela nesrećna ratna dešavanja tokom devedesetih godina prošlog veka, a upravo ovde, upoznao se i sa oštračkim zanatom.

– Kod jednog starijeg čoveka sam se zainteresovao za ovaj posao, i eto, dvadeset godina sam tu. Nosio sam makaze svoje prijateljice kod oštrača, i slučajno sam naišao na njega, a onda sam se narednih pet godina upoznavao sa zanatom. Prvo sam, nakon toga, počeo da oštrim kući, za sebe, a nešto kasnije sam otvorio i svoju firmu i tu sam gde sam – priča Dušan.

Posla, kaže, uvek ima, a dobar glas i dalje se daleko čuje.

– Sezona klanja mi je glavna, tokom zime, a leti ko dođe-dođe. Ljudi, u principu, dolaze. Na primer, nikada se nisam reklamirao, jer nemam potrebu za tim. Svaka mušterija mi za sobom donese deset drugih, i iz godine u godinu ih je sve više. I, mogu vam reći, zadovoljni su. Ljudi koji uslužno kolju, mogu da izguraju i 30 klanja sa mojim noževima, i zato se uvek vraćaju ponovo – kaže Dušan.

Pored oštrenja noževa i drugih oštrica različitih tipova, zadužen je i za oštrenje instrumenata u mitrovačkoj Opštoj bolnici. Kaže, svi koji su operisani u poslednjih dvadeset godina, „otvarani“ su noževima koje je on oštrio.

– Oštre se i kućni noževi i noževi mašine za mlevenje mesa. Ljudi uglavnom kupe, na primer, novu mašinu i vide da ona ne melje kako treba, ali ne znaju da je nož u njoj samo odliven i da mora da se obradi. Isto je tako i sa običnim noževima. Spisak predmeta je širok, a tu su i makaze, srpovi i kose, noževi kosačice, lovački noževi… Uglavnom, sve što ima bilo kakvu oštricu – priča Dušan Babić.

Ovaj posao, kaže, iako ne podrazumeva celodnevni kontakt sa mušterijama, sa sobom ipak donese i poneku anegdotu.

– Jedan čovek je doneo srp i neke noževe pre dve godine, i još uvek ga nema. Takođe, jedan je ovde ostavio neki crveni nož, ja sam ga naoštrio, i isto ga nije bilo dve godine, i baš u trenutku kada sam pomislio da ga poklonim prvom sirotanu koji mi dođe u radnju, on se setio da treba da ga pokupi. Ostavio ga je ovde na oštrenju, pa otišao u inostranstvo, a posle kada se vratio, video je da mu nešto nedostaje – priča kroz smeh.

Na kraju, kaže, oštrački zanat ipak ne bi preporučio mlađim naraštajima, jer, u budućnosti mu se, bar tako izgleda, ne piše dobro. Kao i svuda u svetu, krupno-kapitalistička ekonomija zakucala je i na naša vrata i polako, ali sigurno, počela da „guta“ gotovo sve zanatlije.

– Trenutni sistem koji je zastupljen kod nas teži tome da nas ugasi, kao i sve male privatnike. Na primer, isto kao što se to dešava sa malim trgovinama, koje se gase zbog velikih tržnih centara. Tako je i sa nama. Pored toga, birokratija je veliki problem, posebno kada je u pitanju učešće u tenderima, a novca je, pored svih tih peripetija, ipak, malo. Zato, mislim da mladi nemaju perspektivu ukoliko odluče da se bave zanatom, jer on prosto izumire. Kod mene je situacija takva da imam ćerku koja je trenutno na studijama, tako da, kada prestanem da se bavim oštrenjem, više neće biti ni ovog zanata u našoj porodici – zaključuje oštro.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top