Uncategorized

Paraliza sna

Foto: Shutterstock

Moja generacija pripada onima koji su rođeni na pragu smene dva doba – odrasli smo prateći u korak razvoj tehnologije, ali smo ipak uspeli da osetimo duh minulih vremena i mislim da se sa osmehom na licu svi rado sećamo takvog detinjstva koje nije bilo iskvareno internet revolucijom. Rođeni smo između onih koji su bili spremni da ginu za ovu zemlju i onih koji samo traže način da odu što dalje. Odrastali smo rastrzani između „kako se nekad lepo živelo“ i „pa mora valjda doći bolje vreme“. Naša deca polako dolaze na ovaj svet a ni mi sami još uvek nismo svesni koje je naše mesto u njemu. Drugi nam kroje živote. Ne zanima nas politika, a ne možemo da pobegnemo od njenog uticaja. Svakim korakom koji napravimo napred, kao da smo se vratili tri koraka unazad. Uče nas o našim pravima, a krše ih na svakom koraku. Da li smo nesrećna deca inflacije? Da li smo marionete usidrenih političkih figura? Da li smo generacijska tampon zona? Da li smo kolateralna šteta tranzicije? Da li ćemo ostati pasivna masa u smeni predaka i potomaka ili ćemo ipak odigrati svoju ulogu? Vidimo, čujemo, osetimo i svesni smo svega što nam se dešava, ali ipak reakcija izostaje. Stvarnost se poigrava sa nama, pred očima nam se odvija iluzija življenja, gubimo sebe u paradoksu realnosti. Grcamo, otimamo se i vrištimo, ali tela se ne pomeraju. Da li zaista živimo ako smo okovani strahom? Da li smo slobodni ako moramo da ćutimo da bismo taj privid slobode zadržali? Da li ćemo se ikad probuditi?

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top