Vesti iz Srbije

Ponoš: „Isprepletene su karijere Vučića, Stefanovića i Belivuka“

Vučić je svestan da slučaj Belivuk ubrzava njegovu propast i zato je krenuo krenuo u mahnitu kampanju pravdanja i skretanja pažnje, kaže u intrevjuu za nedeljnik „Vreme“ potpredsednik Narodne stranke i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš.

Urgentno hapšenje kriminalne grupe Veljka Belivuka izgleda kao kontrola štete. Pitanje je koliko dugo bi još policija posmatrala kuću u Ritopeku u koju se ulazi, ali ne izlazi, da FBI nije srušio aplikaciju Skaj. Pitanje od milion dolara je ko je iz vlasti koristio Skaj telefon. Onaj ko ima odgovor na to pitanje, mnogo zna i mnogo može sa takvom kartom u ruci, kaže Ponoš za Vreme.

Po čemu to zaključujete?

Čudna je koincidencija sa datumima u februaru i martu ove godine, nakon što je Belivuk uhapšen i kada je Aleksandar Vučić održao dramatičnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, a nakon što je FBI podigao optužnicu protiv direktora Sky Global i kada su počela hapšenja u Belgiji. Još interesantnija je Vučićeva priča da mu je neka evropska služba pomogla da skine inkriminišući sadržaj sa Skaj telefona pripadnika Belivukove grupe pošto su uhapšeni, imajući u vidu da se sadržaji komunikacije inače automatski samouništavaju na tim telefonima. Pre bi se reklo da je nekoga strašno zabrinula spoznaja da je FBI sa partnerima monitorisao Skaj komunikacije i imao pristup serverima.

I onda?

Nakon što je u martu operacija FBI praktično kompromitovala Skaj komunikaciju, pun zamah u kriminalnim krugovima dobilo je korišćenje komunikacione platforme ANOM, koju je 2019. godine FBI podmetnuo kao zaštićenu, a u stvari je u potpunosti kontrolisao. Rezultat je bio impresivan, takav da je već u junu ove godine bilo dovoljno materijala da krenu hapšenja širom sveta. Ta platforma imala je korisnike i u Srbiji, a FBI tvrdi da je Srbija, uz Nemačku, Španiju, Holandiji i Australiju, zemlja u kojoj se najintenzivnije koristila. U Srbiji su u junu obavljena samo četiri hapšenja korisnika ANOM aplikacije. Belivukova grupa je od početka februara iza rešetaka. Postavlja se pitanje ko je onda u Srbiji do juna koristio ANOM, a i dalje je na slobodi. I ovde imamo ono skupo pitanje – ko je iz vlasti koristio ANOM telefon. Onaj ko zna odgovor može da utiče na mnoge stvari.

Vučić izjavljuje da je Belivukova grupa pod nadzorom policije i BIA tek od 2019/2020. godine, kada su počeli da čine ubistva.

Zabrinjavajuće je ako optužnica protiv te grupe obuhvata period tek od 2019. godine. A setimo se da je još u julu 2013. Vučić posetio Partizan na poziv najvatrenijih pristalica, kako su javili režimski mediji. Teško je poverovati da su Belivuk i ekipa od 2013. do 2018. bili samo altruistični navijači Partizana. Nema baš mnogo vatrenih navijača koji su 2016. godine imali privilegiju da sa generalnim sekretarom Vlade Novakom Nedićem vežbaju gađanje na strelištu specijalne brigade Vojske Srbije u Pančevu. Taj aranžman, a posebno pedantno čišćenje tragova tog druženja u kasarni, mogao je da organizuje samo neko jako moćan. S druge strane, Vučić je održao dramatičnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, a tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je objavio rat mafiji nakon što je ubijen Belivukov kolega i blizak poznanik Dijane Hrkalović (tadašnje zamenice šefa kabineta Stefanovića, nap. D. L.) Aleksandar Stanković u oktobru 2016. godine. Taj rat je Stefanović toliko „posvećeno“ ratovao da su kasnije likvidirana i neka lica koja su bila pod merama, kao što je advokat Dragoslav Ognjanović. Upućeni tvrde da bi advokat bio bezbedniji da nije bio pod merama i bio bi živ da oni kojima je referisano o merama nad njim nisu saznali šta je pričao sa čovekom koji je nešto ranije ubijen u perionici u Višnjičkoj ulici.

Ali, Stefanović je, kada je došao na mesto ministra 2014. godine, obećavao „karijerno napredovanje“ u MUP. Otukd onda da Dijana Hrkalović, bez i minimalnog staža u policiji, postaje državni sekretar? I još razni drugi ljudi, na što su pripadnici MUP ukazivali?

Kadrovska kombinatorika, a posebno specijalne grupe, van zvanične sistematizacije koje su u MUP formirali Stefanović i Hrkalović, svakako nisu bili u funkciji institucionalnog jačanja policije, zdrave kadrovske politike i borbe protiv kriminala. Policija je razvaljena i privatizovana frakcijskim borbama unutar SNS i vezama vrha policije sa konkurentskim kriminalnim klanovima. Dijana Hrkalović i tadašnji načelnik beogradske policije (a i sadašnji, nap. D. L.) Veselin Milić bučno su rešavali svoje sukobe čak i po beogradskim restoranima. Dok su se Stefanović i Hrkalović bahatili sa svojim nabeđenim policijskim kadrovima, a u stvari kumovima i poslovnim partnerima kao što je Aleksandar Papić, profesionalni časni policajci kačili su uniformu o klin i odlazili, ko u penziju, ko na gradilište, ko u gastarbajtere.

Ispašće na kraju da se sve svodi na „neke“ ljude iz policije koji su bili „saradnici“ Belivuka, kako mesecima objavljuju režimski tabloidi.

Naivno bi bilo priču o organizovanom kriminalu u Srbiji u slučaju Belivuk svoditi na nivo korumpiranih policajaca. Nemam dilemu da je Belivukova grupa operativno bila potčinjena samom vrhu vlasti u Srbiji kao jedinica za rešavanje problema na ulici, na stadionu ili na izborima, ili za iznajmljivanje prijateljima, a za uzvrat su imali preferencijalnu poziciju u narko biznisu i pristup raznim resursima države. Uostalom, ministar odbrane u vreme kad su vežbali gađanje na strelištu Vojske Srbije nije bio Nebojša Stefanović nego Zoran Đorđević. Njihov pravi šef bio je neko iznad rotirajućih ministara. Posebnu pažnju zaslužuje pitanje – koju ulogu ima nerotirajući generalni sekretar Vlade Nedić. A još interesantnije je pitanje šta je on to radio ključne 2016. godine kada je bio sekretar Vlade kojoj je predsednik bio Aleksandar Vučić i ima li to veze sa periodom koji (ne)obuhvata optužnica.

Zanimljivo je što su neki režimski tabloidi prvi počeli napade na Stefanovića i njegovu povezanost sa kriminalnim klanom, a da je „prvoborac“ poslanik Vladimir Đukanović koji kao da je preuzeo deo Vulinove uloge.

Čini se da je ulog u raspletu slučaja Belivuk toliko veliki da Stefanović nije spreman da okrene drugi obraz za šamar koji mu preko Đukanovića upućuje bivši prijatelj Vučić. Zna on da je šamaranje samo uvod u cipelarenje kad padne. A valjalo bi sačuvati ono što se steklo, ono malo od imena što je ostalo i živu glavu. Van zatvora ako je moguće.
Stefanović je dugo bio, a u mnogo čemu i ostao, lojalan saradnik Vučiću. Imao je mandat da za šefa kontroliše sektor bezbednosti u državi i dobio je biznis-pašaluk iz kojeg je imao pravo da naplati taj svoj trud. Istovremeno i Belivuk odrađuje svoj posao i namiruje se iz biznisa koji mu je dat na upravljanje. Zna se red i ko u uređenoj SNS državi radi cigarete i oružje, a ko narkotike. Poslovi lepo idu i sva trojica su zadovoljni. U nekom momentu aparat koji je kontrolisao Stefanović nabasao je na inkriminišuće komunikacije Vučića i članova njegove porodice sa kriminalnim miljeom. Izgleda da je Stefanović tada procenio kako bi taj materijal u nekom trenutku mogao biti dragocen jer nikad se ne zna šta vreme nosi, a ima šta da se čuva jer se poprilično steklo. Momenat kad Vučić saznaje da se njegove komunikacije dokumentuju a da ga o tome ne informišu, momenat je i spoznaje da više nikome ne može da veruje osim Vulinu. Hrkalovićka biva upućena na „Svetu Jelenu“, a njeni kadrovi tamo odakle su i došli.

Guranje u vrhu SNS nastalo je oko toga kako pobeći što dalje od Belivukovog zatvorskog bidermajera. Dužnu pažnju zaslužuju i oni koji pobegnu, kao i oni koji se spotaknu.

Sve se to desilo nekako preko noći i gotovo nezapaženo u javnosti?

Nervozu izazivaju i operacije DEA u regionu, a još jače podozrenje kad afera „Jovanjica“, kao paradržavni narko biznis, krajem 2019. godine kao petarda eksplodira Vučiću u ruci, a Stefanović gleda na drugu stranu. Konačno, u februaru ove godine paniku izaziva spoznaja da Skaj komunikacija ipak nije tako bezbedna i da neko mnogo moćan ima uvid u to šta je vlasti bliska ekipa radila, a i ko je s njom komunicirao. Vučić odlučuje da jednim udarcem sve reši, tako što Belivuka uhapsi i kao betonski blok okači o vrat Stefanoviću. Čini se da je Stefanović odlučio da se pridrži za Vučića. Neraskidivo su isprepletene karijere Vučića, Stefanovića i Belivuka, tako da svako od njih ima ucenjivački kapacitet prema drugom.
Vulinu se omaklo objašnjenje da je morbidne fotografije trebalo prikazati kako se Belivuku dalje ne bi verovalo i kako je Belivuk hteo da ucenjuje Vučića. Kako bi mogao da ga ucenjuje ako nema čime? Šta je to čime raspolaže čovek u zatvoru, kome se smeši doživotna robija, pa je neophodno da mu se medijski presudi i pre početka suđenja?

Vulin se sam nudi za poligraf, u ovoj vlasti omiljeno sredstvo za dokazivanje poštenja.

On se nervozno pere od optužbi koje mu stižu od ekipe koja čeka suđenje. S jedne strane, prija mu što je konačno unapređen iz čina omiljene dvorske lude u „čoveka broj dva“, o čemu je maštao čekajući da se Stefanović oklizne. S druge strane, jasno mu je ko osim njega i šefa mu zna šta je istina. Obojicu to ipak manje brine od toga što naziru da i njihova verna publika počinje sumnjičavo da podiže obrvu. Vulin i Vučić sebe proglašavaju Srbijom, a objašnjenja im vređaju inteligenciju čak i gladalaca Pinka i Hepija. Kao i inače kad budu uhvaćeni u faulu, zaklinju se na svojoj svetoj knjizi – poligrafu. Zahvaljujući njima, poligraf, kao pomoćno sredstvo u istrazi, u potpunosti je dezavuisan i pretvoren u političko sredstvo kojim Vučić i Vulin dokazuju da govore istinu i kad lažu. Za razliku od njih, za običan svet se podrazumeva da govori istinu, a tužilaštvo treba eventualno da dokaže kako je u pitanju laž.

Guranje u vrhu SNS nastalo je oko toga kako pobeći što dalje od Belivukovog zatvorskog bidermajera. Dužnu pažnju zaslužuju i oni koji pobegnu, kao i oni koji se spotaknu.

Sve se to desilo nekako preko noći i gotovo nezapaženo u javnosti?

Nervozu izazivaju i operacije DEA u regionu, a još jače podozrenje kad afera „Jovanjica“, kao paradržavni narko biznis, krajem 2019. godine kao petarda eksplodira Vučiću u ruci, a Stefanović gleda na drugu stranu. Konačno, u februaru ove godine paniku izaziva spoznaja da Skaj komunikacija ipak nije tako bezbedna i da neko mnogo moćan ima uvid u to šta je vlasti bliska ekipa radila, a i ko je s njom komunicirao. Vučić odlučuje da jednim udarcem sve reši, tako što Belivuka uhapsi i kao betonski blok okači o vrat Stefanoviću. Čini se da je Stefanović odlučio da se pridrži za Vučića. Neraskidivo su isprepletene karijere Vučića, Stefanovića i Belivuka, tako da svako od njih ima ucenjivački kapacitet prema drugom.
Vulinu se omaklo objašnjenje da je morbidne fotografije trebalo prikazati kako se Belivuku dalje ne bi verovalo i kako je Belivuk hteo da ucenjuje Vučića. Kako bi mogao da ga ucenjuje ako nema čime? Šta je to čime raspolaže čovek u zatvoru, kome se smeši doživotna robija, pa je neophodno da mu se medijski presudi i pre početka suđenja?

Vulin se sam nudi za poligraf, u ovoj vlasti omiljeno sredstvo za dokazivanje poštenja.

On se nervozno pere od optužbi koje mu stižu od ekipe koja čeka suđenje. S jedne strane, prija mu što je konačno unapređen iz čina omiljene dvorske lude u „čoveka broj dva“, o čemu je maštao čekajući da se Stefanović oklizne. S druge strane, jasno mu je ko osim njega i šefa mu zna šta je istina. Obojicu to ipak manje brine od toga što naziru da i njihova verna publika počinje sumnjičavo da podiže obrvu. Vulin i Vučić sebe proglašavaju Srbijom, a objašnjenja im vređaju inteligenciju čak i gladalaca Pinka i Hepija. Kao i inače kad budu uhvaćeni u faulu, zaklinju se na svojoj svetoj knjizi – poligrafu. Zahvaljujući njima, poligraf, kao pomoćno sredstvo u istrazi, u potpunosti je dezavuisan i pretvoren u političko sredstvo kojim Vučić i Vulin dokazuju da govore istinu i kad lažu. Za razliku od njih, za običan svet se podrazumeva da govori istinu, a tužilaštvo treba eventualno da dokaže kako je u pitanju laž.

Sledeće godine su izbori, predsednički i lokalni sigurno, možda i parlamentarni. Mislite li da će slučaj Belivuk uticati na njihov ishod, pogotovo ako u međuvremenu počne suđenje?

Afera Belivuk svakako će se odraziti kako na Vučićevu izbornu kalkulaciju tako i na same glasače.Već je pokrenuta mašinerija koja od Vučića, glavnog krivca za sunovrat Srbije u kriminalni vrtlog, treba da napravi žrtvu, a traženje da Vučić bude ispitan u istrazi predstavi kao napad na Srbiju. Ovaj put, međutim, neće biti dovoljno da se narodu mažu oči pričama o blagostanju i zato je Vučić krenuo u kampanju podmićivanja birača delenjem para iz budžeta kao da su njegove. Svi su izgledi da se sprema da kupi ono što ne može da dobije ili ukrade.

Vučić neće da učestvuje u dijalogu vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom EU jer mu je, kako kaže, neprihvatljivo da stranci dostave predloge o izbornim uslovima, a u isto vreme prihvata realnost da stranci i njihove službe do detalja znaju za sve njegove prljave rabote. On je navikao da sa jačim od sebe, pa i sa stranim faktorom, dogovore pravi isključivo u mraku, van očiju javnosti. Sa građanima Srbije i sa političkom konkurencijom nije spreman ni da razgovara, osim sa televizijskih ekrana.

Hoće li i Vučićevi glasači da se zamisle nakon slučaja Belivuk?

Devet godina je prošlo kako su Veleposedničkoj farmi njeni stanovnici ime promenili u Životinjsku farmu. Sad kad su joj svinje, posle svega što su uradile, vratile staro ime i prohodale na dve noge, vreme je da i ovce shvate šta se dešava.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top