Vesti iz Srbije

„Povećati minimalac i smanjiti porez“

Poslednjih dana vode se  pregovori između predstavnika sindikata, poslodavaca i države oko visine minimalne cene rada, popularnog “minimalca”, koji trenutno iznosi oko 32.000 dinara. Sindikati traže da bude izjednačen sa cenom potrošačke korpe (39.000 dinara), poslodavci traže povećanje u skladu sa predviđenim privrednim rastom Srbije od 6,5 odsto, dok država, kao posrednik u pregovorima smatra da je dovoljno 35.000 dinara mesečno za minimalnu zaradu.  

Naravno, minimalne zarade isplaćuju se isključivo u privatnom sektoru, dok je prosek plata u javnim, državnim preduzećima oko 70.000 dinara, te se ovi pregovori i ne vode u njihovo ime.

Ako za trenutak ostavimo po strani ekonomski aspekt ovog potpuno opravdanog predloga povećanja minimalne zarade, zato što on zahteva dublju analizu ove socijalne kategorije, i osvrnemo se na prateće implikacije koje proizlaze iz ovog socijalnog problema, utvrdićemo nekoliko vrlo značajnih stvari.

Prvo, ako uzmemo kao relevantan podatak da po nekim procenama oko 350.000 radnika u Srbiji prima mesečno minimalnu zaradu, koja je zakonom propisana samo u izuzetno teškim okolnostima kad je poslodavcu ugroženo poslovanje i koje mogu trajati maksimalno do šest meseci, utvrdićemo da je jedan znatan  broj privatnih preduzeća, iako posluje sa dobitkom, to radi nesmetano više godina, bez obzira na eventualne zakonske posledice.

Naime, nadležni državni inspektori ne stižu, ili ne žele da stignu, da ovakvim poslodavcima  izreknu propisane  kazne, iz najverovatnije nekih lukrativnih ili čak političkih razloga. Na taj način, radnici moraju da budu pažljivi da ne pogreše i eventualno podnesu prijave protiv poslodavaca na koje ih zakon upućuje, jer je vrlo verovatno da se to neće dobro završiti po njih. Primera za ovakve slučajeve zaštićenih poslodavaca imamo u skoro svakoj opštini u Srbiji ali i u Beogradu, oni nesmetano posluju i dobijaju državne poslove na tenderima, ili mimo njih.

Drugo, svaka zarada, pa i minimalna, obavezuje poslodavca na adekvatne državne dažbine po osnovu plata, koja čine takozvanu bruto zaradu. Ova izdvajanja su za jedan deo poslodavaca izuzetno visoka, dok za druge nisu.

Potrebno je, stoga, da država preuzme svoju ulogu, omogući povećanje iznosa minimalne zarade, povećanje neoporezivog dela zarade i smanjenje poreskog tereta, na način da se oporezivanje vrši po progresivnoj skali: manje zarade – manja opterećenja, veće zarade – veći nameti. Ovaj predlog je, inače, deo ekonomskog programa Narodne stranke i biće primenjen nakon promene vlasti, jer je ekonomski isplativ i socijalno održiv.

Treće, svi zaposleni, nakon završenog radnog veka stiču pravo na penziju, koja se obračunava na osnovu uplata navedenih dažbina tokom svih radnih godina, te se tako određuje i njena visina.

Međutim, dugogodišnje namerno izbegavanje uplate ovih obaveza poslodavaca svojim zaposlenima u skladu sa njihovim  stepenom stručne spreme i radnim iskustvom, iz napred iznetih razloga, dovodi do stvaranja velikog broja “novih socijalnih slučajeva” koji su na taj način bili onemogućeni da imaju adekvatne uplate za penzijski i zdravstveni fond i  koje posredno za posledicu imaju niske penzije.

Uloga države mora da bude proaktivnija po ovom pitanju, na način da bolje kontroliše tokove novca preduzeća i isplata na “crno”, kao što rade sve razvijene države.

Konačno, na ovaj način, dolazimo do političkih implikacija aktuelnih pregovora o rastu minimalca, tako što smo na putu da dobijamo novu klasu “siromašnih“ penzionera, sa mesečnim primanjima ispod dostojanstvenog minimuma.

Upravo u ovoj kategoriji stanovništva, vlast vidi svoju najveću “bazu” ucenjenih i osiromašenih glasača, koji su iz egzistencijalnih razloga  prinuđeni da sa zahvalnošću dobijaju “pomoć” države u vidu skoro svakodnevnih predsednikovih obećanja o šestomesečnoj ili jednokratnoj pomoći, od 20 evra, 30 evra, pa do najnovijih 20.000 dinara, uz stalna obećanja o rastu penzija.

Predsednik države svojim neprekidnim zamajavanjem naroda pričama o ekonomskom rastu, privrednom čudu i apsolutnoj  ekonomskoj i svakoj drugoj superiornosti nad okolnim zemljama, iako se ona ne vidi i ne oseća po kvalitetu života, stvara iluziju progresa u društvu i na silu ubeđuje narod u blagostanje koje on, sa svoje dve ruke,  stvara i obećava.

Svojim razmetljivim hvalisanjem i predstavljanjem sebe kao svemogućeg i sveprisutnog autoriteta u svim delovima javnog života, svakodnevno “deli” pomoć, zapošljava, ugovara građevinske projekte, dovodi investitore, gradi fabrike, bolnice i škole, dok se za to vreme predstavnici sindikata pozivaju na razgovore sa agentima BIA zbog svojih aktivnosti, zaposleni radnici “mrcvare” u bogato subvencionisanim stranim firmama i sa strahom iščekuju “finale” pregovora o povećanju  minimalne zarade, a od koje svakako neće živeti  mnogo bolje.

Narodna stranka će, po promeni vlasti, aktuelna ekonomska pitanja rešavati u skladu sa svojim ekonomskim programom koji će biti prihvatljiv i blizak svim potrebama naroda i države.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top