Vesti iz Srbije

Sanda Rašković Ivić: vlast liči na rijaliti

Kad vladaju opaki i neznalice onda nije čudo da vrlina i dobrota nisu na ceni jer je prvi mrze, a drugi je ne poznaju. Takvima je osnovni izvor vladanja strah, a gde ima straha tu nema ni vere ni morala. Uvek je nemoral gore bio veći nego dole, uvek su nemoralnije bile vlasti nego narod i uvek će tako biti. Šta se dešava s moralnim obzirima u srpskom društvu? Potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić kaže za Novi magazin da je u prirodi čoveka da je sklon pokoravanju i da će zarad parčeta hleba žrtvovati slobodu. “Daću ti nešto, ali zauzvrat ću te zaulariti i potčiniti”, logika je svih  autoritarnih režima, pa i Vučićevog, kaže Rašković Ivić, po obrazovanju i zanimanju psihijatar i psihoterapeutkinja.  

Da li je Srbija postala društvo u kojem moralni obziri nisu relevantni?  

Anomija, odnosno poremećaj vrednosti, koja se rascvetala još devedesetih godina dovela je do potpunog brisanja moralnih obzira. Naše društvo trune u senci autoritarnog režima, tavoreći kako u političkoj tako i u moralnoj krizi. Atmosfera podseća na poemu o  Velikom Inkvizitoru iz romana Dostojevskog “Braća Karamazovi”.  

Kad se sloboda žrtvuje zbog parčeta hleba…  

Tako je. Prema legendi, Hrist ispunjava obećanje Drugog dolaska i posle 15 vekova dolazi u Sevilju, i to u doba najstrašnije inkvizicije, kada je Veliki inkvizitor u slavu  Boga spalio 100 jeretika. Inkvizitor se uverio u Hristovu božansku moć kada je ovaj na molbu majke vaskrsao njenu devojčicu. Ali uprkos tome, Inkvizitor ga mentalno  zlostavlja i javno spaljuje. Božiji sin je smetnja apsolutnoj vladavini. Inkvizitor spočitava Hristu da je došao među ljude praznih ruku sa zavetom slobode. Isus ubeđuje ljude da se ne živi samo od hleba nego i od duha. Inkvizitor insistira na ideji da ljude treba nahraniti, a onda od njih tražiti vrlinu. Hoće reći da je u prirodi čoveka da je sklon pokoravanju i da će zarad parčeta hleba žrtvovati slobodu. Dakle, breme slobode drugog je nepodnošljivo. “Daću ti nešto, ali zauzvrat ću te zaulariti i potčiniti”, logika je svih autoritarnih režima, pa i Vučićevog.

Da se vratimo moralnim normama. Možete li da navedete nekoliko primera kada su predstavnici vlasti i ljudi na javnim funkcijama morali da pokažu moralnu odgovornost, a nisu?  

U medijskom mraku i gebelsovskoj propagandi veći deo Srbije ništa nije mogao da čuje o “aferi Krušik” koju je razotkrio Aleksandar Obradović, ali je preko režimskih medija, i to onih s nacionalnom frekvencijom, moglo da se čuje da je on špijun, izdajnik i mamina maza. Vladajući establišment, režimski poslanici, ministri, funkcioneri, kao i mnogi zaposleni ćute i “gledaju svoja posla”. Strah polegao po Srbiji. Nebojša Stefanović, čiji je otac bio umešan u aferu, a sam ministar u teškom sukobu interesa, za nagradu dolazi na čelo radne grupe zadužene za fer izbore. Obradović je bio u zatvoru i samo zahvaljujući protestima manjeg dela javnosti i delikatnim trenutkom za režim pušten je, ali trpi šikaniranje i gubitak posla.

Nažalost, ima i gorih primera kad su ljudi gubili živote, a vlast ćutala i skrivala…

Imamo i nesreću na naplatnoj rampi kod Doljevca, gde je ubijena Stanika Gligorijević, što je primer režimskog zataškavanja. Nedostaju dva ključna minuta snimka gde se vidi ko je u stvari vozio. Krivicu je preuzeo vozač koji je nepovređen izašao iz kola nakon silovitog udara koji je prema zakonima fizike motor službenog automobila sabio u kabinu. Zato je direktor Babić na stražnjem sedištu polomio butnu kost, kao da je taj udar preskočio osobu za volanom i ranio čoveka na stražnjem sedištu. Meni se čini da je ovo pitanje za šesticu na ispitu iz Sudske medicine i pitam se šta je veštak napisao. Mislim da osim Vučića, koji je video snimak sa rampe, istinu zna i Dragan Marković Palma. Žena je izgubila život, njena porodica suprugu, majku i sestru. Nikom ništa. Nekoliko godina kasnije, Marković Palma daje izjavu da “zna ko je vozio u jednoj saobraćajnoj nesreći i čija je glava gde bila”, u stvari preti da će, u slučaju da bude  pušten niz vodu i gonjen za optužbe o podvođenju, progovoriti i neće pasti sam. I u slučaju “Doljevac” muk i zataškavanje. U slučaju “Palma” se u vreme razbuktavanja  afere nije oglasila čak ni “Ženska parlamentarna mreža”, da barem zatraži da se stvar ispita do kraja. U svim ovim slučajevima ljudi iz vlade i skupštine ćute, ćute i svedoci. Najpre nahrani ljude, a onda traži vrlinu, kao što reče Veliki inkvizitor. A šta je vrlina propisaće režim, možemo slobodno da dodamo.

Nekima su čak i javno crtali metu.

Ubistvo Olivera Ivanovića, koga su samo nekoliko meseci pre ubistva provlačili kroz “toplog zeca” u režimskim medijima targetirajući ga kao izdajnika i “šiptarskog kolaboracionistu”, crtajući mu metu, ostalo je nerešeno, a osumnjičeni Radojičić se i dalje mirno bavi “svojim poslom”, kako biznisom tako i politikom. I nikom ništa,  establišment ćuti, pa čak i glumi ojađenost na sahrani na koju su mogli da dođu samo oni koji obraza nemaju, nakon svega što su izgovarali dok je Oliver bio živ. Mogla bi da se napravi prava “Bela knjiga” nepočinstava koja su prekrivena ćutanjem ili ofanzivnom  lažljivom propagandom.
Kakvu su poruku oni poslali građanima sa svim tim nepočinstvima i kada su pokazali da ih ne dotiču moralne norme?  
Poruka građanima je da je moral mrtav i da je sve dozvoljeno, samo ako slušaš i ako si pokoran. Ako nisi, satrće te. Ostaviće te bez posla ili će te zasuti sudskim tužbama tražeći novac za uvredu časti i ugleda.

Kako ponašanje pojedinih istaknutih predstavnika vlasti koji su medijski najeksponiraniji, od poslanika do predsednika države, utiče na psihu i svest građana?

Ponašanje mnogih predstavnika vlasti liči na rijaliti. Vređanje, zamena teza, agresivnost, beskrupuloznost, laganje kao politički projekat, kod ljudi izaziva različita osećanja. Jedan deo je zgađen i povlači se od svega, jedan deo, podobniji za procese “ispiranja mozga”, što zbog psihološke strukture, a još više zbog manjka informacija, veruje u te laži i propagandu koju danonoćno sluša, verujući da tako agresivno i razobručeno treba da se ponašaju oni koji su u pravu, pa tako će postupiti možda i oni sami ako im se ukaže prilika. Strog otac i čvrsta ruka ne bacaju u dilemu i to ih umiruje. Jedan deo građana je ljut zbog vređanja inteligencije i ponižavanja i želi nekako da se suprotstavi. To su ljudi koji nisu uplašeni.

Da li je u pitanju manipulacija nedovoljno obrazovanim i neinformisanim ljudima ili je  reč o svesnom ataku na svest i psihu?

Globalno carstvo laži i prevare je tu da manipuliše ljudima, da od njih napravi poslušnike, a od građana podanike, da poseje orvelovski strah od kontrole i svemoći  vlasti. Kako reaguje nedovoljno obrazovan i neinformisan svet kad svakog dana gleda i sluša govor mržnje, pretnje, uvrede, razvrat i razna lažna obećanja i podatke izrečene od najviših predstavnika vlasti? Kad sam bila mala nedeljom posle ručka je na stadionu igrana fudbalska utakmica. Posle utakmice bi deca i omladina, vrativši se kući, u svojim ulicama i na poljanama igrali fudbal. Dakle, kad ljudi gledaju i slušaju pretnje, uvrede,  razvrat, oni i sami po principu uzora i imitacije počinju tako da se ponašaju. I to je razaranje društva.

Kakve će zbog toga biti dugoročne posledice po mentalno zdravlje ljudi?

Ljudi su sluđeni, a uz to je nivo agresivnog i paranoidnog veoma visok. Stalno smo u vanrednom stanju, preti se ubistvima, ratom, svi nas mrze, traže predsednikovu glavu, a to znači i glavu Srbije, jer se Vučić stalno poistovećuje sa Srbijom, u stilu “država – to  sam ja”. Osećanje progonjenosti i kolektivne opasnosti neguje se i podstrekava. Nesigurnost progonjenog često pretvara u progonitelja, a anksioznost raste, baš kao i  depresija zbog unutarnjih lomova, ili izneverenih očekivanja, ili straha od kazne. Bog ili moralni zakon nas ne gledaju odozgo i spolja već iznutra, i tu nastaje individualna  ljudska drama.

Kako u takvoj situaciji opozicija dočekuje predstojeće izbore? Možete li do većine i na koji način, pod uslovom da dođe do dogovora o poštenim izbornim uslovima? Kakav je stav Narodne stranke?

U ovako anomičnom autoritarnom društvu apsolutne kontrole vlasti teško je biti opozicija i nije lako izaći na izbore “samo” sa svojim programom. Dok Srbijom vladaju strah i medijski mrak, nema slobodnih izbora. U nenormalnoj atmosferi nemoguće je odmeriti političku snagu. Ali vaša je obaveza da se borite za promene. Vlast ide na diskreditaciju ličnosti umesto na argumentovanu diskusiju. Naša je obaveza da se borimo za normalniju klimu u društvu. Mnogi ljudi žele i već otvoreno traže promenu i normalnost. Svakodnevno mi ljudi na uli ci, u prodavnici, prevozu, na dečijem igralištu prilaze s rečenicom: “Borite se, ovi moraju da odu!” To je veliki podsticaj. Narodna stranka je timski igrač koji sve čini da dođe do dogovora.

Jeste li o tome razgovarali s predstavnicima drugih političkih blokova?  

Kolege iz opozicije se slažu da režim mora da popusti gvozdenu pesnicu medijske kontrole i prisile kod glasanja. Bojkot je do kraja ogolio sistem funkcionisanja Vučićevog režima. Vulgarne metode izborne krađe i prisile glasanja za režim, prikrivanje istine o tome šta se u zemlji zapravo zbiva, afere tipa “Jovanjica”, “Krušik”, prodaja PKB-a, „Kopernikus“, pranje novca, veze vrha države s kriminalcima koji nam drogom truju i  ubijaju decu, loš položaj radnika, reketiranje poslodavaca koji nisu “članovi biblioteke”, visoke cene gradnje auto-puteva (više nego u Nemačkoj), besmislene, visoke  subvencije za strane investitore i gušenje domaćih privrednika i poljoprivrednika, ekološko uništavanje Srbije koje je krunisano trovačnicom zvanom Rio Tinto, sve to i još mnogo drugog treba da bude tema u medijima, tema o kojoj se raspravlja. Ako me pitate za format izlaska na izbore ako se uslovi poprave, mislim da građani žele da opoziciju vide zajedno. Pritom ne mislim na Vučićevu privatnu, “konstruktivnu” opoziciju.

Postoji li u opozicionim strankama i pokretima osoba koja može da se suprotstavi  Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima?

Mislim da predsedničkog kandidata treba potražiti van redova opozicionih prvaka. Građanima bi prijalo novo lice.

Zašto mislite da vlast gubi poverenje birača? Šta su loše uradili?  

Obećanje prolazi za doručak, ali ne i za večeru. A mi smo kod večere. Laž kao politički projekat vlasti mnogi su ljudi “pročitali” i smučila im se. Stalno “vanredno stanje”  filovano neviđenim uspesima i liderstvom u regionu postalo je zamorno i smešno. U Evropi smo bolji jedino od Albanije, potrošačka korpa je nedostižna prosečnim  primanjima, a evropski revizorski sud koji ispituje uspešnost mera za jačanje vladavine prava u državama Zapadnog Balkana u jednom paragrafu navodi da je “politički uticaj na pravosuđe konstantan“ i posle otkrivanja bezbroj afera u kojima su učestvovali njegovi najbliži saradnici, a možda čak i on sam? Da su mediji slobodni, Vučićev  rejting bi bio u slobodnom padu, da institucije rade svoj posao, mnogo toga nepovoljnog za Vučića i režim izašlo bi na videlo.

Možete li da objasnite šta Narodna stranka podrazumeva pod revanšizmom?  

Revanšizam je lustracija onih koji su kršili zakon ili koji su se ogrešili o moralne norme kroz proganjanja i ponižavanje neistomišljenika. Poslali su mi komentar predsednika opštine Plandište gde on vređa veterana s Kosova i Metohije nazivajući ga nesposobnim ološem. Ako je ono što sam videla autentično, taj čovek nikada više ne sme da obavlja bilo koju javnu funkciju. O ministrima koji sa tridesetak godina kupuju “karingtonke” u Beogradu, onima s tetkama iz Kanade, ne treba ni govoriti. Tu su i razni direktori koji maltretiraju zaposlene, ponižavaju svoje kolege doktore i odstranjuju ih s posla. Lista je dugačka.

Osim revanšizma, šta će biti glavni aduti opozicije u predizbornoj kampanji, koja je nezvanično već počela?  

Progon kriminalaca i strogo kažnjavanje veza kriminala i vrha vlasti, ispitivanje porekla imovine, zdravstvena dostupnost za građa ne. Napomenula bih da je prošle godine u Srbiji umrlo 10.000 ljudi više nego u godini pre od bolesti nevezanih za koronu, a zbog nedostupnosti lečenja. Oni su pobijeni nečinjenjem. Neophodna je reforma prosvete uz besplatne udzbenike. Udzbenici za sedmi razred osnovne škole koštaju 17.000 dinara, a toliko pričamo o beloj kugi i natalitetu, dok se roditelji zadužuju da bi školovali decu, i to u osnovnoj školi.  

Šta je garancija da opozicija, ako dođe do promene vlasti, neće izneveriti očekivanja  građana, kao što je to bilo posle 5. oktobra?  

Garancija može jedino da bude naša reč, a mi smo reč održali kada je bio u pitanju bojkot izbora. Mogli smo da sedimo u skupštini i tako primanjem para iz budzeta svojoj stranci osiguramo ušuškani sigurni opstanak. Nismo odabrali taj put, sledili smo ideju i princip. To ćemo slediti i u budućnosti.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top