Mitrovačke vesti

Tain – Srpski hleb!

I, dok su se sa ove strane Save austrougarski vojnici gostili belim hlebom, mesom i raznoraznim đakonijama, Srbi su žvakali svojih 800 grama sledovanja taina. Međutim, dobro je poznato da se posle obilnog mesnog obroka može samo prileći i to minimum pola sata, što bi rekli: „Da se slegne“. Dok su naši protivnici gubili energiju vareći svoje obilate porcije, srpski vojnik se hranio energetskom bombom, koja mu je obezbeđivala gipkost, spretnost i toliko energije da je do kraja poterao Švabu sve do Austrije

Da boj ne bije svijetlo oružje, svima je već odavno jasno, a jasno je i to da ni srce u junaka nije baš dovoljno da se izbori sa svim ratnim strahotama. Od njega, važniji je samo još jedan deo ratnikovog tela – stomak!

Ni najbolje oružje, ni čelična volja, neće imati efekta ukoliko ratnik izlazi na front praznog želuca. Hrana je ono što što mu daje snagu i energiju i bez nje nema ni juriša, ni marša.

I tako, uprkos tome što srpska vojska tokom Prvog svetskog rata nije imala ni bog zna kakvo oružje, ni topovske granate, pa ni garderobu, imala je volju i svoje nadaleko poznato sledovanje – tain.

Hleb, većinski umešen od ražanog brašna, uvek je bio u posebno za njega šivenoj torbici. Težak i gust, bio je lak za varenje, pa naša vojska nije patila od stomačnih problema. Početkom rata, dok je hrane još bilo, služio se uz vojnički pasulj, slani sir, luk ili paprike. Vremenom, hrane je bilo sve manje, pa su na red došle suve šljive, a, na kraju, tain je bio jedino čime je srpski vojnik mogao da se prehrani.

Poznata je i priča da je u našem narodu tain imao i svojevrsno simboličko značenje. Majke su tokom balkanskih i Velikog rata savetovale svoje sinove da prvo sledovanje taina, još od prve mobilizacije, čuvaju do kraja rata, jer će ih on čuvati od neprijateljskog kuršuma. Nakon svake bitke, srpski vojnici su se hvatali za torbicu sa tainom, ljubili ga i zahvaljivali bogu što ih je spasio. Među njima, sigurno je danas najpoznatiji vojnik Aleksa Zdravković, koji je poslušao savet majke i preživeo sve ove ratove, a njegovo prvo sledovanje, još iz 1912. godine, čuva se i danas u Muzeju Ponišavlja u Pirotu.

Iako nije karakterističan za naše, severne krajeve, ovaj hleb je došao i u Srem. Danas, zahvaljujući Mitrovčanki Biljani Jakovljević, Sremci mogu da probaju čuveno srpsko sledovanje koje je zaslužno, između ostalog, i za naše prisajedinjenje sa maticom.
Sa receptom se, kaže, upoznala sasvim slučajno, a priča o tainu ostavila je na nju veoma jak utisak.

– Prošle godine, kada je počela korona, kući sam mesila hleb i slučajno naišla na recept za tain. Svideo nam se i prilično je lepo ispao za prvi put. Početkom januara ove godine, počela sam da mesim opet i davala sam prijateljima i rodbini da probaju. Vrlo brzo, ljudi su počeli da se interesuju i počeli su masovno da naručuju. Narudžbina je u jednom trenutku bilo previše, preko tri stotine mesečno, pa sam, uvidevši da tražnja postoji, rešila da otvorim pekaru – priča Biljana koja nas je ugostia u svojoj pekari nadomak Mitrovačke gimnazije.
Za pravi tain, kaže, potrebno je dosta vremena, ali vredan je svaki minut uložen u njegovu izradu.

– Tain je hleb koji se pravi 24 sata. Umesi se, nakon 12 sati se premesi, posle toga testo odmori još 12 sati, opet se premesi i tek onda se peče. Pravi se sa ražanim brašnom, oko 70 posto i 30 posto belog pšeničnog brašna. Bitno je da je brašno organsko, pravo domaće, a umesto kvasca koristi se maja – kaže Biljana, koja nije mogla da nam otkrije baš sve tajne savršenog taina, ali smo uspeli da saznamo da za testo koristi domaće belo brašno iz Šuljma, a ražano brašno joj dolazi direktno ispod vodeničkog kamena.

Ovaj hleb je u torbicama naših vojnika mogao da stoji prilično dugo, i njegov zalogaj donosio im je spas tokom albanske golgote. I, istina, koliko je trajan, potvrđuje i naša sagovornica.

– Njagova prednost je, između ostalog, u tome što može veoma dugo da stoji i lično sam se uverila u to jer sam imala jedan koji mi je stajao mesec i po dana – kaže Biljana.

Pored hranljivih sastojaka i energetske vrednosti, ovaj hleb je prilično zdrav, a ne samo Mitrovčani, već i ljudi „sa strane“, koriste ga kako bi rešili neke zdravstvene probleme. Sa čitavim kompleksom B vitamina, gvožđa i kalcijuma, predstavljao je izuzetnu hranu za ratne uslove, a o blagodetima po čovekov organizam u miru, suvišno je i govoriti.

– To je hleb koji je jako zdrav, može dugo da traje, ljudi mršave od njega, a uzimaju ga i oni koji imaju zdravstvenih problema. Na primer, jedan dečko koji je imao problema sa čirem na želucu, stalno kupuje naš hleb i od tada nema nikakvih problema. Takođe, jedna naša mušterija je u ishrani izbacila samo beli hleb i sokove i prešla na tain, i smršala sedam kilograma. Njaga se ne može puno pojesti, jer je sit i tvrd, a čovekovom organizmu daje sve ono što mu je neophodno – priča Biljana.

Pored taina, zajedno sa svojom sestrom, u svojoj pekari proizvodi i druga tradicionalna, organska, srpska peciva. I ostala brašna, poput kukuruznog i heljdinog, takođe joj stižu iz jedne vodenice, a testo, kaže, mesi isključivo ručno.
N. Milošević

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top