Vesti iz Srbije

„Vreme je za neposrednu demokratiju“

Ko je odobrio potpisivanje Briselskih i Vašingtonskog sporazuma a da li je narod pitan o tome? Kako je doneta odluka da se smanje penzije iako je pre izbora vlast obećala da se to nikada neće desiti. Na osnovu čega su potpisivani Dablinski, Marakeški sporazum ili sporazum sa Austrijom o povratku migranata iz Austrije u Srbiju, sa tajnim klauzulama o kojima narod ništa ne zna. Kako može da se prodaju zemlja ili voda, ključni resursi jedne države bez pitanja naroda ove zemlje. Ko to umesto naroda sam odlučuje o ulasku zemlje u Open Balkan a da niko živ ne zna tačno kakve posledice koje će imati po ekonomski, socijalni ili pravni poredak države. Ko to sa državnog vrha lobira za strane kompanije koje će eksploatisati rude u srbiji uprkos protivljenju velikog broja građana i javnosti. Konačno treba završiti sa sistemom i političarima koji ne drže obećanja, koji pregovaraju i dogovaraju tajno iza kulisa na način koji često ili čak po pravilu nije u interesu države i naroda.

Političari više ne smeju da budu polubožanstva koji nas sa bezbednih medijskih visina prekorevaju da nismo odgovorni ili dobri ili nas pred izbore neumereno hvale, već ono što su odavno trebalo da budu – bukvalno naši predstavnici odnosno službenici koje plaćamo za ono što želimo da rade. Narodna stranka je u svojim principima upravljanja Gradom Beogradom već ugradila oblike neposredne demokratije, a taj princip treba uvesti u bitnim i važnim pitanjima na čitavu državu. Neposredna demokratija ili referendum je najviši demokratski alat koji se može primeniti u svakoj zemlji. On omogućava da kolektivno donosimo konkretne odluke koje imaju snagu zakona, a koje se moraju bezuslovnu sprovoditi u pitanjima od opšteg interesa i koji ne smeju biti stvar diskrecionog odličivanja političara, posebno što su redovno i suprotni njihovim verbalnim zalaganja u predizbornim kampanjama, čime se direktno i bezobzirno varaju birači.

Ako je narod suveren, onda njegova suverenost mora biti praktično ostvarena. Narod mora da odlučuje i da li hoće da bude u dužničkom ropstvu neumerenim zaduživanjem države. On mora doneti konačnu odluku o pitanjima od onih koji se tiču promeni Ustava, članstva u pomenutom i famoznom Open Balkanu, dovođenju rudarskih kompanija koje mogu i ugrožavaju životnu sredinu, načinu lečenja bolesne dece u inostranstvu pa sve do pitanja imigracija, socijalne politike, loših poreskih zakona, medijskih ili čak lizbornih zakona. Politička elita i vlast bezobrazno ističu da narod nema kapacitet i znanje da bi donosila takve odluke. Da ne gledamo Skupštinu Srbije pa da im i poverujemo. Sigurno je da je kolektivna inteligencija veća od inteligencije većine političara a narod je svakako manje korumpiran od njih. Sigurno je da će će bolje odlučivati od hiper bogatih pojedinaca unutar i izvan državnih granica. Uostalom, za sva sporna pitanja bi se pre odlučivanja otvarala javna debata, gde bi sve strane javno i ravnopravno iznosile svoje argumente o otvorenim pitanju i pitanjima koja će biti predmet referendumskog odlučivanja. Ko je protiv ovakvog odlučivanja je protiv istinske demokratije i istinskog interesa naroda.

Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najnovije vesti

To Top